Pro­šla sam sve bor­be i ofan­zi­ve, od Ne­re­tve i Su­tjes­ke do Mos­ta­ra i Trsta, pri­sje­ća se biv­ša par­ti­zan­ka Lu­ci­ja No­va­ko­vić, ko­ja je sa svo­je 103 go­di­ne, je­di­na živa pri­pa­dni­ca ne­ka­daš­nje Dru­ge dal­ma­tin­ske bri­ga­de. 

Po­ri­je­klom iz Bo­san­ske Kra­ji­ne, Lu­ci­ja se uda­la u Split, gdje i da­nas živi u po­ro­di­čnoj ku­ći. Po­sli­je vi­še od se­dam de­ce­ni­ja i da­lje su joj bis­tra sje­ća­nja na bit­ke u ko­ji­ma je, ra­me uz ra­me sa mu­škim sa­bor­ci­ma, no­si­la pu­šku u ru­ka­ma. Kaže, ni­ka­da je na ra­ti­štu ni­su gle­da­li dru­ga­či­je ni­ti sma­tra­li da može ma­nje od njih, jer je žen­sko. A, ka­da je tre­ba­la žen­ska ru­ka za stva­ri ko­je ni­su umje­li sa­mi da ura­de, ra­do je po­ma­ga­la svo­jim sa­bor­ci­ma.

– Te­ška su vre­me­na bi­la. Mno­gi ni­su ima­li dru­gu gar­de­ro­bu, osim one ko­ja je na nji­ma. On­da sam im za­ši­va­la po­de­ra­ne stva­ri, ka­ko ne bi os­ta­ja­li go­li i smrza­va­li se u hla­dnim da­ni­ma i još hla­dni­jim no­ći­ma – pri­ča Lu­ci­ja.

Sa po­no­som po­ka­zu­je ura­mlje­nu fo­to­gra­fi­ju. Crno-bi­je­la, požu­tje­la od vre­me­na iz da­vne 1944. go­di­ne. A na njoj, li­je­pa crno­ma­njas­ta par­ti­zan­ka sto­ji po­red pal­me, sa pu­škom u ru­ci i bom­bom za po­ja­som. Od svih bi­ta­ka u ko­ji­ma je učes­tvo­va­la, kaže, naj­teže joj je bi­lo na Ne­re­tvi.

– Mo­ra­li smo pre­pli­va­ti ri­je­ku, a ka­ko uđeš u vo­du, na te­bi se sve smrzne. Pre­pli­va­la sam i sje­la na zid, pa sve mi­slim u se­bi: “Ja vi­še ne mo­gu”. On­da je ko­man­dant po­slao ku­ri­ra po me­ne: “Aj­de, dru­ga­ri­ce Lu­ce, možeš ti to”. Di­gla sam se i uhva­ti­la ko­nju za rep da me vu­če – pri­po­vi­je­da Lu­ci­ja.

U ra­tu je bi­la i ra­nja­va­na, ali je uvi­jek bi­la brža od smrti. Do svo­je 95. go­di­ne sa­ma je bri­nu­la o se­bi, ali ta­da je pa­la i slo­mi­la kar­li­čnu kost. Tri go­di­ne ka­sni­je slo­mi­la je prvi kuk, a u 100. go­di­ni i dru­gi, pa se da­nas otežano kre­će. Pro­šle go­di­ne ima­la je upa­lu plu­ća. Iako lje­ka­ri ni­su ima­li obe­ća­va­ju­će pro­gno­ze, ne­uni­šti­va par­ti­zan­ka je oz­dra­vi­la. Da­nas je ne­mo­ćna sa­ma da bri­ne o se­bi, pa joj u po­moć čes­to pris­ka­ču sin, os­ta­tak fa­mi­li­je i broj­ni pri­ja­te­lji i ko­mši­je.

Kaže, ka­ko vri­je­me pro­la­zi, sve su joj živ­lje uspo­me­ne i sje­ća­nja na sve izvo­je­va­ne bit­ke, na ra­tne dru­go­ve, preži­vje­le i one ko­ji, nažalost, ni­su ima­li tu sre­ću.

– Čes­to se sje­ćam onih vre­me­na. Sa­njam sa­bor­ce, sje­ća­nja mi ožive u sno­vi­ma, kao da se evo sa­da sve de­ša­va. Vo­lje­la bih još je­dnom za živo­ta vi­dje­ti preži­vje­le dru­go­ve i dru­ga­ri­ce iz NOB-a i obra­ti­ti im se poz­dra­vom “Smrt fa­ši­zmu – slo­bo­da na­ro­du” – za­vrša­va pri­ču Lu­ci­ja.