Tako je moralo biti, rečenica je kojom je Marijan Beneš počeo razgovor. U ovu rečenicu stao je ceo život jednog od najboljih boksera Evrope svih vremena.

Pokušao je izgovoriti tu rečenicu, zbog teške bolesti sa kojom se bori stigao je tek do druge reči, a kasnije ju je završio na papiru.

Na taj način Beneš komunicira sa okruženjem već neko vreme. Oni najbliži, bivša supruga Stana, deca, unuci koji se brinu o njemu razumeju svaki njegov pogled, a mi ostali čekamo trag na papiru, nekoliko reči iza kojih se krije životna mudrost i snaga čoveka koji je sejao strah evropskim i svetskim ringovima, a izvan njih bio pesnik, umetnik, muzičar, boem....

Gotovo je siguran da Banjaluka neće dočekati još jednog boksera kao što je bio on.

- Ne mogu da budu kao ja - kaže Marijan i pravi pauzu.

Kada sam već mislio da je završio, on uspeva da dovrši misao.

- To je nemoguće; a misle da je to jednostavno. Teško je biti dobar bokser, kamoli Beneš. Danas se boksom bave ljudi koji ne znaju šta je boks - završava Marijan svoju misao, teškom mukom, boreći se nekoliko minuta da izgovori ove reči.

I dalje je ponosan, iako teško govori, pokušava da se izbori sam sa sobom, u najvećem životnom meču. Odbija operaciju iako je teško bolestan. Doktori su mu saopštili da postoji velika opasnost od moždanog udara ukoliko pristane na operaciju. Ukoliko ne pristane, sigurno će ga dobiti. Sa takvim saznanjem Marijan živi, sa svojim mislima, a samo on zna na koji način.

Bio je, kako su to rekli za njega „najveći tragičar našeg ringa, samouveren i hrabar, uzdao se pre svega u svoj udarac, zaboravljajući u staro pravilo ringa da uvek postoji neko ko udara jače. Ništa ga nije moglo zaustaviti ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, niti kada je počeo da strmoglavo pada“.

Bio je ponosan i tvrdoglav, takav je i sada. Često odbija pomoć, želi da govori iako mu tu uznapredovale Parkinsonova i Alchajmerova bolest gotovo čine nemogućim.

Uspon i pad

Boks je njegov život. U karijeri je imao 299 mečeva, 272 završio je pobedom, izgubio 16, a 11 je završeno bez pobednika. Postao je šampion Evrope; ovu titulu odbranio je četiri puta, a na domaćoj sceni, u Bosni i Hercegovini i Jugoslaviji, bio je neprikosnoven.

Usledio je odlazak u profesionalce, a sestra Ljiljana, koja je tada živela u Nemačkoj, spojila ga je sa menadžerom Vilijem Zelerom. Ovaj susret kasnije je obeležio život Marijana Beneša i na neki način pokazao svu surovost boksa, profesionalnog boksa uopšte, iscrtavši lik Marijana Beneša onako kako to ne bi uradili ni najbolji scenaristi i režiseri sveta.

U šali mi, nedavno, jedan prijatelj reče: “Izmišljen lik Rokija Balboe za Marijana Beneša je smešan“.

U 15 profesionalnih mečeva, na početku saradnje sa Zelerom, Beneš je ostvario 14 pobeda i stekao reputaciju borca koji ne može da izgubi. Potom je došao i dan borbe za titulu profesionalnog prvaka Evrope.

Meč u banjalučkom „Boriku“, u koji ni igla od gužve nije mogla da padne, u jednom uglu ringa Beneš sa spuštenim gardom, životinjskim refleksima, i maljem u rukama, s druge strane snažni Francuz Žilber Koen. Meč je počeo, u prve četiri runde Marijan je imao dominaciju, a onda je usledila serija udaraca od koje Žilber, iako je već nakon prvog bio savladan, nije uspevao da padne, ali nakon par sekundi nepomičan je ležao na patosu.

Marijan Beneš u međuvremenu, sa rukama spuštenim uz telo, mirno i ponosno čekao je da sudija označi kraj meča i da mu dodeli pojas za profesionalnog prvaka Evrope. Banjaluka je slavila.

Nezvanični šampion sveta

Pobede su nastavile da se nižu, jedna za drugom, Beneš je bio nepobediv, a takav je dočekao meč za profesionalnog šampiona sveta protiv Eliša Obeda, koji 11 godina nije doživeo poraz, do tog dana. Beneš je uspeo da ga pobedi. Postao je šampion sveta (tako je on mislio), sve dok mu menadžer Zeler nije došao i rekao kako je neposredno pred ovaj duel povukao potrebnu kotizaciju koju je morao uplatiti, priznavši da nije verovao u njega, tako da meč nije priznat kao duel za profesionalnog prvaka sveta.

Bio je to početak pada Marijana Beneša, koji je nastavio sa borbama, ali je veoma brzo zaradio tešku povredu oka, kasnije je i obnovio zbog čega je i ostao bez jednog oka. Lečnici su morali da ga izvade kako bi spasli ono drugo. Često je govorio da bi postao svetski šampion (zvanični) da nije ostao bez oka, ali ipak povreda je bila jača.

Znajući sve ovo pitao sam ga da li bi promenio nešto u životu, misleći na boks, a on mi je odgovorio sa velikim naporom: „Promenio bih“! Onda je usledila pauza od gotovo minut, uzeo je Marijan papir i olovku i napisao celu rečenicu: „Promenio bih ljude oko sebe“.

Posle je dodao, „Bio sam u kandžama neljudi“, ali još jednom je ponovio, teško ali iskreno „Tako je moralo biti“.

Porodica

Marijana smo zatekli u stanu. Sedi na trosedu, uredan i ponosan, sa pogledom nekog ko želi mnogo da kaže ali nekog ko to ne uspeva. Pored njega je unuk Andrija, koji nas je ostavio da razgovaramo sa njegovim dedom, a on je sa Marijanovom bivšom suprugom Stanom nastavio da vežba matematiku za trpezarijskim stolom.

Pitam Marijana koja je bila njegova najveća pobeda. Dok pokušava da mi odgovori, bivša supruga Stana, koja se brine o njemu, dobacuje: „Nemojte više o boksu, k'o Boga vas molim“.

Marijan gleda, podiže ruku prema njima i pokušava da mi kaže „Oni...“, tu nastaje pauza, ona tišina koja govori više od reči, a onda uspeva da doda još „Moji unuci“.

Marijan trenutno živi u stanu ćerke Žanet, koja je sa suprugom Borisom otišla u podstanare kao bi ocu omogućila miran i ugodan život. Supruga Stana, iako su se razveli pre više od 20 godina, brine se o njemu jer mu je pomoć neophodna.

- Neki mediji su pisali da je Marijan napušten od svih. To nije tačno i to nas je pogodilo. Ne znam zašto neko plasira u javnost takve neistine - kaže Stana.

Osim ćerki koje ima sa suprugom Stanom, Žanet i Marijanu, Marijan Beneš ima još dvoje dece iz vanbračnih veza, Mariju i Filipa.

Osim bezrezervne podrške bivše supruge Stane i ćerki Marijane i Žanet, Marijan Beneš prima nacionalnu penziju Ministarstva porodice omladine i sporta u Vladi RS, koju je zaslužio osvajanjem titule amaterskog šampiona Evrope.

Banjaluka

Jedina rečenica koju ja Marijan izgovorio tečno, bez ikakvih poteškoća za gotovo dva sata, bila je: „Ja volim Banjaluku“. I zaista, Marijan je često govorio koliko voli Banjaluku, još od dana kada je sa 16 godina došao u ovaj grad i kada je smešten u hotel „Palas“.

Bio je omiljen u Banjaluci, ikona sporta, volele su ga i žene i muškarci, i stari i mladi. Nažalost, u ovom gradu ostao je gotovo bez svega što je imao, često prevaren, od onih kojima je verovao ostao je i bez novca i bez nekretnina, a kažu da je drugima podelio više miliona maraka.

Zbog toga i ne čudi ona Marijanova konstatacija sa početka priče: „Bio sam u kandžama neljudi“.

U Banjaluci kruže priče da je bio mangup. Marijan danas ne misli tako: „Nemam dušu da bijem ljude po ulici. Ne razumem ljude koji udaraju po ulici slabije od sebe“.

Uzima olovku i piše: „Kakav je to čovek, masakrirač“. Vidim, želi još mnogo toga da kaže ali ne uspeva.

Higijenski pozdrav

Prilazeći Marijanu Benešu pružio sam mu ruku, iz pristojnosti i poštovanja, a Marijan je onako šeretski, sa blagim osmehom, gledajući me kroz naočare, stisnuo pesnicu kvrgavu od lomova (op.a. na obe pesnice ima26 lomova) i pozdravio me na na način na koji se Banjalučani pozdravljaju uz obavezno spominjanje imena Marijana Beneša.

Na odlasku je ponovo stisnuo pesnicu. Pitao sam ga zašto se tako pozdravlja, misleći da znam odgovor, ali još jednom šampion me je iznenadio. „Higijenski“ rekao je teško i dodao, uspevši da se nasmeje: “Ljudi prstima svašta rade”.

Ovaj veliki šampion, na kraju poručuje: “Ako ulaziš u ring sa strahom da ćeš izgubiti, sigurno ćeš izgubiti, a ako imaš dve ruke, dve noge i mu.. teško ćeš izgubiti.”

PIŠE: Bojan Božić, Euro Blic